Biografija – Miloš Jović / Leo Martin

 

LEO MARTIN

 

Jedna od najvećih pevačkih zvezda bivše Jugoslavije.

„Miloš Jović je rođen 1942. godine u Blacu, a odrastao je u Beogradu. Svirao je klarinet, saksofon i flautu. Pevao je na legendarnim beogradskim zabavama šezdesetih godina prošlog veka na Kalemegdanu, američkim džez klubovima po Nemačkoj i velikim turnejama sa zvezdama kao što je Tom Džons. U SFRJ je stekao popularnost šansonama kao što su ‘Odiseja’ i ‘Ja te volim’. Pobednik je mnogih domaćih festivala. Oženjen je bugarskom rediteljkom Vasjom.“
Blic

NEZABORAVNI HITOVI:

Odiseja,
Zbogom, Kristina,
Ja te volim,
Jednom kad se zaljubiš,
Laku noć draga, laku noć dragi,
Plava obala
Zvao sam te Džordžija…
Pusti neka svetla gore (Hit parada ’76.)
Ko je taj čovek,
Svet bez tebe,
Poslednja ljubav (tema iz Kuma),
Reci mi šta je ljubav,
Sve naše mladosti (tema iz „Otpisanih“)

 

ISPOVEST: LEO MARTIN

TOM DŽONS MI JE PLAĆAO PESME ŠAMPANJCEM

Na veliku turneju po Evropi krenuo sam sa tadašnjim apsolutnim svetskim zvezdama kao što su Mirej Matje, Tom Džons i Dasti Springfild. Bio sam potpuno van sebe od sreće, ali nijednog trenutka nisam sumnjao u svoj glas. Dasti je bila najpoznatija soul pevačica u tom trenutku, ali je van scene bila jednostavna žena koja je stalno govorila o uređivanju cveća. Imala je moćan i topao glas. Toma Džonsa su predstavljali kao Tigra iz Velsa, a mene kao Lava iz Beograda. Jedne noći smo posle njegovog koncerta u Beču u lokalu „Eden“ toliko preterali s pivom, da sam ja pevao njegove hitove, a on za svaku pesmu naručivao bocu najskupljeg šampanjca. Na kraju se nije znalo ni šta pijemo ni ko koga imitira. Sto nam je bio pun piva i šampanjca. Sve vreme menadžer je Tomu branio da pije, a on je samo rekao:

„Ne kvari mi veselje sa Leom čoveče“, priča u ispovesti za „Blic nedelje“ šansonjer Leo Martin.

PROBISVET U DETINJSTVU

Rođen sam u okolini Blaca kao Miloš Jović, ali su moja majka Mirjana i otac Božidar odlučili da je bolje za mene i mog brata Milovana da odrastamo u Beogradu. Živeli smo u kući na Slaviji jer je otac radio u neposrednoj blizini kao ekonom Fakulteta muzičke umetnosti. Zajedno s klincima iz kraja svakodnevno sam puno rizikovao igrajući se na vojnom otpadu koji je posle Drugog svetskog rata bio smešten u Mitićevoj rupi. Skakali smo po razbijenim tenkovima, prevrtali granate, bombe, zaostalu municiju, rašrafljene puške. Umazani motornim uljem i prašinom trčali smo po ulici Proleterskih brigada u kojoj su bili drvoredi lipa. Brali smo lipov cvet koji smo prodavali na pijaci ne bismo li sakupili neku kintu za kolače u obližnjoj poslastičarnici. Čuvena gospođa Dana nam je gledala kroz prste za neke na licu mesta ukradene i smazane šampite. Jednom smo preterali jer smo „očistili“ pola pleha krempita dok nam je ona plaćene kolače pakovala u ostavi. Prijavila nas je roditeljima jer su svi znali čiji smo, pa smo kolektivno izvukli batine.

KLARINET

Pomagao sam ocu oko unošenja uglja u podrum Fakulteta muzičke umetnosti kada sam iz jedne učionice čuo profesora Bruna kako svira menuet. Zastao sam ispred otvorenih vrata i on me je pozvao unutra i pitao me da li mi se ta muzika sviđa. „Ovo je najdivnija muzika koju sam u životu čuo“, odgovorio sam mu, i on me je zamolio da otpevam nekoliko lestvica. „Imaš apsolutni sluh momče“, nasmejao se profesor Bruno Brun, i sledeće nedelje me je upisao u Srednju muzičku školu „Josif Slavenski“. Imao sam u tom momentu 13 godina i bio potpuno zaljubljen u klarinet.

GENERAL

Paralelno s muzičkom školom išao sam i u matematičku gimnaziju. Zanimale su me tehničke nauke kao što su matematika u fizika, pa sam zadatke rešavao brzo i lako i na tabli i na pismenim zadacima. Zbog toga su me drugari iz razreda prozvali general. Kad dođe april profesori su mi govorili da sam slobodan do kraja školske godine. Moj drugar iz školske klupe Nikola Nešković koji je danas jedan od urednika na RTS pitao me je da li može da bude moj pukovnik.

VESELI BENĐO

Pred maturu sam imao svoj bend koji se zvao Veseli bendžo. Bio je to drugi diksilend bend u Beogradu posle Sedmorice mladih. Veseli bendžo nije imao klarinetistu, pa sam im došao ko kec na jedanaest. Svirali smo svakog četvrtka uveče na beogradskom Sajmu uz poznate glumce Miju Aleksića, Ljubišu Bačića i druge i taj program je prenosila Televizija Beograd. U osamnaestoj godini života delio sam autograme jer su me ljudi prepoznavali na ulici. Svirali smo i na čuvenim igrankama na košarkaškim terenima Crvene zvezde na Kalemegdanu. Dobar provod za nekoliko hiljada ljudi i obavezna tuča za kraj programa. Mit je da su tada tuče bile fer, jer su kavgadžije bile u većini, a hrabri časni momci dobijali su batine. Crnogorci su u većini situacija bili kavgadžije, ali su se najprijatnije osećali u velikom društvu.

ELEKTROTEHNIKA

Želeo sam da upišem Elektrotehnički fakultet, ali je pribor bio suviše skup za moje skromne finansijske mogućnosti, pa sam otišao na prijemni ispit na Pravni fakultet. Knjige i skripte sam dobio besplatno od prijatelja.

EKSPRES 8

Kada sam čuo Reja Čarlsa kako peva „Džordžiju“, shvatio sam da je najbolji instrument grlo i digao sam ruke od diksilenda iako sam u međuvremeno svirao i flautu i saksofon. Oformio sam bend Ekspres 8 koji je imao četiri vokala i ritam sekciju. Dobili smo ime jer nam je prvi nastup bio na proslavi nekakvog jubileja „Politike ekspres“. Bili smo prva grupa u bivšoj SFRJ koja je imala snimljen televizijski spot. Zdravko Šotra je režirao ukupno četiri spota sa grupom Ekspres 8. Repertoar nam je bio sastavljen od hitova Reja Čarlsa i džez kompozicija u najboljoj tradiciji revijskog orkestra Glena Milera.

NEMAČKA

Pošto su pevačica Nada Knežević i bubnjar Lazar Tošić odlično finansijski prolazili svirajući za američke vojnike u džez klubovima po Nemačkoj, odlučio sam da im se pridružim 9. februara 1964. godine. Dešavalo se da se američki vojnici potuku za vreme svirke, ali ih je njihovo obezbeđenje odmah izbacivalo iz kluba. Muzičari iz SFRJ su bili cenjeni jer smo svirali kao ljuti profesionalci. Probali smo svakog dana, a 1965. i 1966. godine svirali smo od osam uveče do četiri ujutro.

IDENTITET

U jednom elitnom klubu u Nemačkoj prišao mi je Bruno Anger, generalni menadžer CBS za Evropu, i pitao me da li mogu sa svojim bendom da dođem na probu. Ponudio mi je na probnom snimanju dve pesme koje sam glatko odbio jer su bile ispod mojih vokalnih sposobnosti. Testirao sam želju svog budućeg producenta da me zaista angažuje. On mi je predložio da sam komponujem pesme koje ću snimiti i tako se i desilo. Jedini problem je bilo moje ime Miša Jović. „Moramo ponovo da te krstimo“, rekao mi je Bruno. Razmišljao sam nekoliko dana i uspeo da spojim dva imena koja su u Jugoslaviji bila česta, a po Evropi deluju aristokratski. Tako je Miša Jović za publiku postao Leo Martin.

POVRATAK

Svakih šest meseci sam zbog poreza menjao automobile i nastupi su bili iscrpljujući jer su na Zapadu pevači roba i producenti na njih gledaju kao na mašine, što nikako nisam mogao da izdržim. Imao sam sve manje vremena da živim na mediteranski način. Da se zasedim sa društvom, da šetam celi dan po nekom gradu. Da idem u muzeje i čitam. Za život nisam imao vremena, opijati me nisu interesovali, a novac me nikada nije fascinirao, pa sam odlučio da se vratim u Beograd.

ŠEVROLET

Jedino što sam u životu morao da imam prvoklasno jeste auto jer sam mnogo voleo da putujem. Kada sam parkirao ševrolet impalu ispred robne kuće u Beogradu 1969. godine, oko kola se okupilo dosta sveta. U njega je bio ugrađen gramofon i jedva sam se probio do vrata, na šta mi je jedan stariji čovek podviknuo: „Gde si zapeo pa svi hoće da vide ovo čudo.“ Odgovorio sam mu da ja ne želim da pogledam auto, već da uđem u njega. Jedva sam se odvezao iz mase.

SKANDAL U OPATIJI

Na festivalu u Opatiji birala se pesma koja će predstavljati SFRJ na evrovizijskom takmičenju. Čuvenu „Odiseju“ sam odbio da pevam kao Miša Jović jer je moje umetničko ime bilo Leo Martin. Direktno iz vrha Komunističke partije stigla je direktiva da na opatijskom festivalu nema mesta za Lea Martina, već samo za Mišu Jovića. Bio sam uporan i ja, pa sam imao još jedan zahtev — da „Odiseju“ otpevam na engleskom jeziku jer sam je tako u inostranstvu snimio. Otišao sam kod lekara i uzeo opravdanje da sam bolestan. Tu pesmu je otpevao moj prijatelj Dalibor Brun i zauzeo poslednje mesto. Naravno, „Odiseja“ je u mom izvođenju kasnije postala vanvremenski hit. PGP je izdao singl „Odiseja“ u prodao ga za nedelju dana u 100.000 primeraka. Pretili su mi iz različitih redakcija da moje pesme neće emitovati u radio i televizijskim programima. Zapretio sam im da ću ih tužiti Ustavnom sudu jer bi mi ukinuli pravo na rad. Odmah su odustali.

VASJA

Na festivalu Zlatni Orfej u Bugarskoj sam 1976. godine upoznao svoju sadašnju suprugu Vasju koja je tada režirala šou-program sa mnom. Terala me je da poziram, što mi se nimalo nije dopalo, pa sam joj drsko objasnio da sam šansonjer i da je moje prirodno stanje da za šankom uz konjak pevam svoje balade. Deset godina smo se poznavali pre nego što smo se venčali. Naučila me je da pričam bugarski i mnogim divnim sitnicama u životu zbog kojih smo mnogo srećni. Putujemo bez prestanka.

LOŠA VREMENA

Raspad zemlje me je udepresivio toliko da sam Vasji 1991. godine rekao sa očima punim suza da je sada vreme za plakanje, a ne za pevanje, i narednih šest godina sam bio van svetla pozornice. Tek sam 1997. godine na nagovor prijatelja ponovo počeo pevam. Jedva sam emotivno preživeo rat, raspad zemlje i uništenje životnih normi i standarda.

BORBA

Na trgu u Budvi sam 31. decembra 2000. godine pokušao da pevam zajedno sa Zdravkom Čolićem na novogodišnjem slavlju, ali glas nije hteo da izađe iz mog grla. Organizator je pustio matricu i prvi i jedini put sam na koncertu pevao na plejbek. Ignorisao sam problem s grlom sve dok mi na slavi u kući generala Negovanovića domaćin nije predložio da nešto otpevam. Požalio sam se da već mesecima iz mog grla pesma ne izlazi, a da mi je nekoliko lekara kazalo da imam upalu i neke gljivice. Milun Jovović, psiholog sa VMA, bio je tu i pozvao me na pregled kod specijaliste Dušana Obradovića koji mi je istog dana zakazao operaciju. Karcinom je bio u odmakloj fazi. Sedam milimetara mojih glasnica je pojeo rak. Doktor Obradović me je operisao i novi život sam proslavio dugim letovanjem sa familijom na Korzici.

SADAŠNJICA

Na nedavno završenom festivalu „Pjesma Mediterana“ osvojio sam drugu nagradu. Spremam novi album i veliki koncert u Beogradu za jesen. Leo Martin još uvek ima šta da otpeva.

Aleksandar Nikolić
Foto: J. Vučetić

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s